РЕПОРТАЖА, Аутор: Б. Илић
ЗЛАТИБОРСКИ ОКРУГ
У златиборском крају живи се дуже него у другим деловима Србије, кажу подаци Републичког завода за статистику, а очекивано трајање живота новорођених у Златиборском округу је 76,5 година, што је највише међу областима у Србији.
Иза овог броја крије се начин живота који је деценијама остао готово исти, више рада, мање журбе и храна која се махом користи из својих имања и њива.
На Златибору, Златару, Муртеници, Тари, и у селима расутим по планинским падинама живот никада није био лак. Али, чини се, управо такав живот оставио је траг и на здравље људи.
За разлику од равничарских села, живот у брдима југозападне Србије одвајкада је био тежак, нарочито пре доласка механизације и савремених техника.
Све се обрађивало ручно, радило, косило, пластило, жито жело, копале њиве, али се готово сва храна производила на својој земљи.
И данас се у многим селима једе оно што се произведе код куће. Сир, кајмак, млеко, месо, воће и поврће део су традиционалне исхране људи овог краја.
– Златиборска област издваја по очекиваном трајању живота. Посебно је занимљиво што мушкарци који доживе 65 година у овој области у просеку могу да очекују још 15 година живота, што је такође највише у Србији. Наравно, не може се рећи да је за дуг живот заслужан само планински ваздух. На дуговечност утичу генетика, здравствена заштита, животни стандард, исхрана, физичка активност и бројне друге навике – наводе из РЗС.
Можда због тога одговор треба тражити у свему помало.
У животу који није био лак, али здрав и скроман, у храни која није била раскошна, али је била домаћа, из својих вртова.
А да овај крај заиста има своје тајне дуговечности, најбоље показују људи који су их деценијама живели.
ДЕДА ЛАЦАН И 93. ГОДИНУ ПОД МУРТЕНИЦОМ
Један од њих је и Радосав Илић, познатији као деда Лацан, из села Негбина под Муртеницом, смештеном на падинама Златибора ка Новој Вароши.
Када смо га посетили зимус на Божић, имао је 92 године. Данас већ гази 93. годину. Цео живот провео је у својој кући у Негбини. Радио је у фабрици обуће у Новој Вароши, а на посао је, како нам је причао, неретко ишао пешке преко брда. После пензије готово две деценије чувао је овце и остао упамћен као један од последњих чобана Муртенице.
Зимус нам је причао о животу који је био много другачији од данашњег.
– Било је више људи, више разговора. Сад сам сам, али, хвала Богу, децу имам, обиђу ме и чујемо се. Старост је тешка – говорио нам је тада Радосав.
Иако га године стижу, није се лако предао. Прошлог лета, са 92 године, обрађивао је башту и узгајао парадајз. Говорио нам је да му је то и обавеза и разбибрига.
– Борио сам се некако, чисто да нисам докон – рекао нам је тада.
Можда се управо у тим његовим речима крије део одговора на питање зашто се у овом крају дуго живи.
Рад, кретање, живот без стреса, умереност и навика да човек увек нешто ради. Није то рецепт који може да се препише свима, али јесте, кажу горштаци овог краја, начин живота у којем су стасавале генерације људи са ових планина.
И можда баш због тога у златиборском крају године заиста као да пролазе нешто спорије.
(Новости западне Србије)
