ДРУШТВО
ЗЛАТИБОР
Споменик капетану Младену Стаматовићу у Сирогојну, обновљен је захваљујући његовом потомку Адаму Стаматовићу.
Овај споменик није вредан само зато што постоји 104 године, већ зато што сведочи о једном човеку чија судбина се дубоко уткала у историју Србије. На свега неколико километара од центра Златибора, налази се споменик за који многи не знају да га је подигао краљ Александар Карађорђевић у знак захвалности Младену Стаматовићу јер га је спасао од атентата током повлачења преко Албаније.
Потомак Младена Стаматовића, Адам Стаматовић, каже да је из поштовања према прецима одлучио да обнови споменик стар више од једног века. Инспирисан подвизима и храброшћу својих предака, он је својим средствима желео да сачува сећање и пошаље поруку млађим генерацијама да увек буду свесни одакле потичу.
Он је посебно истакао допринос српском народу који су дали припадници ове лозе међу којима је и председник Општине Чајетина, Милан Стаматовић.
„Мени је било најпрече да обновим овај споменик јер је заборављен и било би штета да пропадне. Ово ће ми бити нешто величанствено што сам учино за мог живота. Хтео сам да обновим споменик Младену Стаматовићу зато што ми је ово предак и зато што је међу Стаматовићима он учинио највише за српство. Заправо, највише се издвајају Станоје и Младен, а данас је то Милан који води политичку битку равну њиховим војничким борбама. Имамо те те три величине у нашој историји од онда па до сада. Такође, у цркви Светих апостола Петра и Павла овде у Сирогојну је плоча са десет имена Стаматовића који су погинули у Првом светском рату. Из моје куће су била двојица – мој деда и његов брат.“, поручује Адам Стаматовић.
Капетан Младен Стаматовић рођен је 29. јуна 1876. године у Сирогојну, у породици Саве и Симане Стаматовић. Потицао је из скромне сеоске породице, али је својим радом, способношћу и истрајношћу успео да изгради завидну војно-полицијску каријеру у служби тадашње српске државе.
Током живота напредовао је до чина жандармеријског капетана И класе, што је у то време представљало један од виших официрских чинова у жандармерији. Овај чин сведочи да је уживао поверење претпостављених и да је обављао одговорне дужности у систему јавне безбедности Краљевине Србије, а потом и Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца. Жандармеријски капетани били су задужени за одржавање јавног реда, безбедности и спровођење државних закона на терену.
Породична историја Стаматовића дубоко је повезана са ратним страдањима Србије почетком 20. века. На породичном споменику у Сирогојну забележено је да је његов брат Ђоко Стаматовић преминуо као ратник 10. децембра 1914. године у Нишу, где је и сахрањен.
Младен Стаматовић преминуо је 16. октобра 1922. године у Ужицу, у 46. години живота, док је још био у активној служби као жандармеријски капетан И класе. На његовом споменику у Сирогојну уклесано је: „поштењем и вредноћом постигао леп успех у свом четрдесетшестогодишњем животу“, што представља снажно сведочанство о угледу који је уживао међу савременицима и породицом.
Младен Стаматовић преминуо је 16. октобра 1922. године у Ужицу, у 46. години живота, док је још био у активној служби као жандармеријски капетан И класе. Сахрањен је у родном Сирогојну, где се и данас налази његов надгробни споменик.
На њему је уклесано да је „поштењем и вредноћом постигао леп успех у свом четрдесетшестогодишњем животу“, што представља снажно сведочанство о угледу који је уживао међу савременицима и породицом.
Младен Стаматовић спасио живот краљу Александру и променио ток историје
У својој књизи, Аутобиографске приче, Адам Сатматовић прикупио је све податке о лози Стаматовића и њиховом животу на овим просторима.
Каже да су Стаматовићи у Сирогојно дошли 1809. године из Загарача у Црној Гори. У ово златиборско село доселио се Симо са три сина -Тодором, Василијем и Лазаром. Лазарев син Петар је имао седам синова, а један од њих је прадеда Милана Стаматовића, други је Адамов прадеда, а Сава је отац Младена Стаматовића.
„Младен Стаматовић је био полицијски капетан прве класе у Аписовој Црној руци. Пред Први светски рат, Младен је, по Аписовим саветима, успоставио пријатељску везу са Есад Пашом из Албаније који је био турски генерал и шеф полиције у Албанији. За то време Младен је сарађивао са њим. Приликом опсаде Скадра, унутра је био Есад Паша и бранио је Скадар од Црногораца. Црногорци су у почетку имали приличне губитке и схватили су да је боље држати Скадар опкољеним док они тамо не умру од болести и глади. Тако се и десило. После извесног времена Есад Паша се предао са преживелим Албанцима. Краљ Никола их је пустио, није никога хтео да убије, а пустио их је по Аписовом и Младеновом савету.”, препричава Адам.
Током повлачења спрске војске преко Албаније, Младен је био врло активан у сарадњи са Есад Пашом који је помогао да српска војска прође што безболније у Валону, а онда да наставе даље. Ипак, није било баш свуда безбедно, па је долазило до великих губитака и поред тога што је Есад Паша интервенисао јер је део Албанаца имао друге амбиције.
„Када су српска војска, краљ Петар и Александар Пашић прелазили преко Албаније, Есад Паша је хитно јавио Младену да је Аустроугарска са њиховим сарадницима из Албаније организовала атентат на краља. Есад Паша је то на време дојавио Младену који је преко Аписа упутио војску да иду другим путевима.“.
Онда долази 1918. година када, по наговору Николе Пашића, краљ Александар организује лажни атентат односно монтирани Солунски процес како би Апис био ухапшен. Разлог је био Пашићев син који се у то време незаконито обогатио, а Апис је претио да ће средити рачуне са његовим сином када се врати у Србију. Апис и сви његови црнорукци су тада били ухапшени, међу којима и Младен. Осуђени су на многе казне, а Апис је убијен. Међутим, краљ Александар је помиловао многе међу којима и Младена.Младен је умро 1922. године и краљ Александар му је подигао управо споменик у Сирогојну. Иако на споменику пише да га је подигла његова сестра Мирка из Чичкове, то је заправо учинио краљ Александар да би му се одужио зато што га је спасио да не буде убијен.
„Мирка је била сиромашна и није могла да набави овакав камн из Италије. То је урадио краљ Александар. Он је подигао овај споменик, али није се потписао. Потписала се Мирка. Ми потомци то знамо, али пошто га је краљ осудио у Солунском процесу није могао јавно да му подигне споменик.“.
Адам Стаматовић додаје да се Есад Паша у то време почео приближавати Србији када је први рекао: „Оставите Балкан балканским народима.“.
„То се наравно западним земљама није свидело и онда су организовали неког Албанца да убије Есад Пашу. Он је отишао у Париз на неку конференцију где је убијен, али пре него што је издахнуо заахтевао је да га сахране на српском гробљу у Паризу. Ту су биле сахрањене српске избеглице које су побегле преко Албаније и пристигле до Француске. Есад Паша је сахрањен на том српском гробљу где постоји само један споменик на коме је полумесец, а на свим осталим су крстови.”
Споменик Младену Стаматовићу у центру Сирогојна сада је обновљен, а обновљено је и сећање његових потомака, мештана и будућих генерација на човека који је оставио снажан печат на спрску историју с почетка 20. века. На комаду италијанског камена из 1922. године утиснута је захвалност за све подвиге и храброст да се живи сопствена мисија и у најтежим околностима. Управо тако живе данас и његови потомци.
(Златиборске вести)
