ДРУШТВО И ЉУДИ, Аутор: Б. Бојовић
ИВАЊИЦА
Док многи од нас српску традицију доживљавају као нешто што нам припада рођењем, једна девојчица пореклом из Кине показује да се љубав према народној игри, песми и обичајима не наслеђује само – она се може пронаћи, заволити и носити дубоко у срцу.
Њено име је Ели. Њени родитељи дошли су у Србију због посла, а она је међу људима, музиком и обичајима нове земље пронашла нешто што је потпуно освојило. Прикључила се КУД-у „Браћа Недић“ из Осечине и врло брзо постала део фолклорне породице.
Када обуче српску народну ношњу и стане у коло, тешко је не приметити са колико пажње, поноса и радости игра. Сваки корак жели да научи како треба, сваки покрет прати са посебном посвећеношћу, а осмех на њеном лицу најбоље говори колико јој све то значи.
Кажу да српско коло не може да се игра само ногама. Мора мало и срцем.
А Ели га, чини се, управо тако игра.
Иако је рођена далеко од Србије, српску традицију прихватила је са љубављу која понекад може да буде лекција и нама који смо уз њу одрасли. Док се наши обичаји у свакодневном животу неретко подразумевају, Ели их открива као нешто драгоцено – од народне ношње и музике до заједништва које настаје када се руке споје и заигра коло.
За њу Србија није само земља у коју су њени родитељи дошли да раде. Постала је земља чији ритам препознаје, чију традицију поштује и којој се искрено радује.
Можда је управо у томе најлепша порука њене приче.
Није важно где је неко рођен да би заволео Србију. Није потребно ни српско презиме да би српску традицију чувао са поносом. Довољно је да је разумеш, поштујеш и да ти срце заигра када засвирају прве ноте.
А када Ели заигра са својим другарима из КУД-а „Браћа Недић“, границе и порекло постају неважни.
Остају само музика, осмех, ношња и коло.
И једна девојчица из Кине која нас подсећа колико је лепо оно што имамо.
(Инфо Лига)
