РЕПОРТАЖА, Аутор: Б. Илић
ЗЛАТИБОР
За кравицу Славицу својевремено чула је готово цела Србија, након њеног спашавања од кланице, судбина ју је путем слободе одвела на Златибор где и дан данас спокојно пасе у селу Љубиш под Муртеницом.
Њена прича могла је да се заврши сасвим другачије. Као јалова крава, доведена је на Ветеринарски факултет како би студенти на њој учили. Када је обука завршена, чекала ју је судбина коју деле многе животиње – одлазак у кланицу. Ипак, група студената није могла да прихвати такав крај.
Покренули су акцију, прикупили новац и успели да откупе Славицу, али пред њима је остао највећи изазов, пронаћи јој дом.
Решење је стигло са Златибора.
На позив тадашње студенткиње ветерине, а данас ветеринарке Мине Богдановић, у причу се укључила Драгана Јоксимовић, која није дуго размишљала. Уз подршку свог брата Драгана Јоксимовића из села Љубиш, одлучила је да Славици пружи оно што до тада никада није имала – слободу.
– Када су је довезли, схватили смо да никада раније није крочила на траву. Била је рођена и одрасла у штали, затим пребачена на факултет, опет међу зидове. Гледали смо је како први пут њушка земљу, додирује траву и покушава да разуме простор око себе. Био је то призор који се не заборавља – прича Драгана.
Још дирљивије било је оно што је уследило.
Славица није знала да пасе, нити да пије воду из потока. Навикла да јој све буде принесено, деловала је изгубљено у свету природе. Али тада јој је помоћ стигла од оних од којих се то најмање очекивало, других крава.
Једна из стада пришла јој је, лизнула је и готово као да ју је прихватила под своје. Повела ју је до воде, показала јој како да пије и остала уз њу. Од тог тренутка, Славица више није била сама.
Временом је научила да живи као права златиборска крава, слободно, међу ливадама и у срцу природе. Ипак, једну особину није променила, а то је посебна везаност за људе.
Кад год би неко пришао имању, остављала би стадо и прилазила огради, гласно се јављајући својим препознатљивим „муу“, тражећи пажњу и нежност.
– Има неку топлину која осваја свакога. Људи је не доживљавају као животињу, већ као биће које уме да узврати љубав – каже Драгана.
Иако је на Златибор стигла као јалова крава, природа је за Славицу имала ново изненађење.
Неколико месеци касније, породицу Јоксимовић дочекала је вест којој се нико није надао – Славица је добила теле.
– Када ми је брат послао фотографију малог телета, мислила сам да су га купили. А онда ми је рекао: „Не, то је Славичино.“ Остала сам без речи – присећа се Драгана.
Прво теле добило је име Угљеша, по тамној боји крзна, а наредне године Славица је добила још једно младунче. Тако је крава која је била отписана добила своју породицу.
На имање у Љубишу долазе посетиоци из свих крајева земље, студенти ветерине често кампују поред њеног пашњака, а многи јој доносе храну и посластице.
За Драгану Јоксимовић, која је током година спасила и друге животиње – коње, псе, мачке, па чак и једног прасца од клања – Славица је много више од обичне краве.
– Од животиња човек може да научи доброту, мир и стрпљење. Некада су краве биле чланови породице и људи су их поштовали. Тако и ја доживљавам Славицу. Она је за мене љубав и чистота – каже Драгана.
Њена жеља је да једног дана на Златибору створи место где би деца могла да долазе, упознају живот на селу, друже се са животињама и науче колико је важно живети у складу са природом.
А можда баш кравица Славица постане прво име тог малог уточишта, место где ће најмлађи научити да највеће вредности често имају четири ноге, благе очи и велико срце.
(Новости западне Србије)
