Аутор: Б.Илић / НЗС
Одувек су волови били јунаци планинских села испод Муртенице, Златара и Златибора, а поред рабаџија важну улогу у раду са њима имају и ковачи, који за “Новости западне Србије” објашњавају како се волови “обувају”.
Од како је света и века, два вола упрекнута у јарам, крстаре шумама и гудурама, и из врло неприступачних долина и врлети извлаче дрвне сортименте до тврдог камионског пута. У данашњем времену савремена механизација волове је послала у прошлост, али на овим српским планинама и дан данас се од рада са њима живи нимало лак живот.
У селима разуђеним са обе стране Увца, смештеним на падинама Златибора и Златара, неретко се чују меденице и песма рабаџија, који обливени знојем и пуни снаге зарађују за живот под суровом планином. Како кажу, овај посао воле и никада га не би мењали за фотељу и канцеларију.
– Тежак је ово посао, треба снаге и вештине са воловима. Могао сам и ја да одем овадве, али се ипак нисам одрекао кућног прага и воловске запреге – рекао је рабаџија Милојко Ватазевић из Кућана под Муртеницом.
Некада се свака златиборска и старовлашка кућа мерила по добрим воловима и рабаџијама, данас су планинска села опустела, а само у појединим домаћинствима гаје се волови, чије су се газде одлучиле на тежачки посао у шуми.Љубав према воловима обично се преноси са колена на колено, са њима се горштаци “сроде” и доживљавају их као своје укућане.
– У штали смо увек најмање имали по један пар волова, а љубав према њима гајим од малена. Као дечак сам једва чекао да их стари упрегну у јарам и кренемо у шуму, а данас ми је то свакодневница – каже Милан Жунић из Беле Реке.
Волови се посебним командама уче од малена, јер кад прерасту њихова снага се не може лако обуздати. Створени су, кажу, само за рад.
У раду са воловима, поред рабаџија, важну улогу заузимају ковачи.Како би лакше прегазили камените врлети и влаке, волове је неопходно потковати, а то не може свако, већ ковачи који су вешти и познају посао. Њихов занат данас готово изумире у Србији, а последњи ковачи још увек кују на Златибору и нововарошким Амзићима, подно Босања.Мајстор Милован Газдић са Златибора, једини је на овој планини који је сачувао занат, а у ове прве пролећне дане позиви му стижу из свих златиборских села.
Ономад је потковао један пар у Белој Реци испод Муртенице, једном рабаџији када нам је објаснио како се и на који начин поткивају ове животиње.Са друге стране Увца, на падинама Златара у селу Амзићи, планинци су сачували занат, пренели га потомцима, па је данас село пуно рабаџија који знају да поткују своје волове. Иако је посао тежак, Златарци га се нису одрекли, већ наставили стопама предака.
Поткивање волова некада је био један од најисплативијих заната, јер је свака сеоска кућа имала волове, а живот под планином без њих био је незамисив. Посао није лак, некада може да буде и врло опасан, јер приликом обарања во може да нанесе повреде опасне по живот. По речима ковача, најтеже је вола оборити на земљу и припремити за ковање, а када се во обори на бок онда се сматра да је урађено пола посла.
– Први корак је отковати и клештима скинути стару потковицу, затим скинути део са копите који је нарастао током протекле године, а потом потковицу врло прецизно прилагодити папку, како вола током хода не би жуљала. Проблем прави ако су равни табани, јер је у том случају врло тешко прилагодити потковицу копити – причао нам је Газдић.
Ковачи и рабаџије тврде када су волови боси нису спремни за рад у шуми, а када су потковани пружају неколико пута јачу снагу и без проблема изваче балване којима ниједна машина не може да приђе.Када планинци “обују” своје јунаке, сигурни су да неће бити гладни где год да су и било у ком времену, са њима ће зарадити, тежак, али поштен хлеб. Тада смеју загазити у најнеприступачније златарске гудуре и златиборске висове, али и у поље, орање и њиву.
Током летњих месеци на овим брдима често се организују штрапаријаде и сеоски вишебоји, када рабаџије имају прилику да покажу чији су волови јачи, и да уз музику и песму осете лепшу страну живота под скутом сурових планина.
