Аутор: А. Ровчанин
У селу Кучин, удаљеном готово двадесет километара од центра Пријепоља, налази се мала сеоска школа у којој данас наставу похађа само један ученик. Иако су некада у учионицама ове школе седеле десетине ђака, данас школско звоно звони само за једну девојчицу, Марију Ратковић.
Пут који води до села је дуг и у великом делу макадамски, па је нарочито зими долазак до школе отежан, додатни проблем је и то што школа још увек нема уређен тоалет, па су учитељица и ученица принуђене да користе пољски.
Школа у Кучину функционише као издвојено одељење Основне школе „Владимир Перић Валтер“, највеће осмољетке у Пријепољу. Упркос томе што нема вршњаке са којима би делила школске дане, Марија свакодневно долази на часове и заједно са својом учитељицом чува да се школа у овом планинском селу не угаси.
„Ја сам ученица првог разреда и једини сам ђак у овој школи. Учим да читам и пишем и волим да долазим у школу“, каже Марија, која је већ савладала сва слова и вредно ради школске задатке.
До школе долази пешице, путем који пролази кроз планински крај. Иако се у овом поднебљу неретко може срести и дивљач, Марија каже да је то не плаши и да сваког дана радо долази на часове.
„Не плашим се да долазим у школу“, каже ова храбра девојчица.
Њена учитељица Сања Бабић истиче да су сеоске школе много више од места за наставу, јер су често последњи знак живота у селима која полако остају без становника.
„Сеоске школе су на неки начин посебне јер чувају села. Ове године у нашем издвојеном одељењу наставу похађа само једна ученица – Марија. Она је веома вредна, радна и послушна, већ је савладала сва слова и лепо чита и пише. Трудимо се да јој надоместимо то што нема вршњаке, па је укључујемо у школске активности и приредбе како би била у контакту са другом децом“, каже учитељица Бабић.
Према њеним речима, некада је ситуација била другачија. У овој школи било је више ученика, а села у овом крају била су знатно насељенија. Последњих година број деце се смањује, па су поједине сеоске школе спале на једно или два детета.
„Прошле године из четвртог разреда изашао је Маријин брат, а она је тада похађала предшколски програм. Ове године је остала сама у школи. Није лако држати наставу само једном ученику, али када је дете заинтересовано за рад, онда све то може лепо да функционише“, додаје учитељица.
Ипак, рад и свакодневни живот у овој школи прате и бројни проблеми. Пут који води до Кучина је дуг и у великом делу макадамски, па је долазак до школе често отежан, нарочито током зиме када у овом брдском крају падне много снега.
Додатни проблем је и то што школа нема уређен тоалет, па су учитељица и ученица принуђене да користе пољски. Ипак, упркос скромним условима, настава се редовно одржава.
Док год Марија сваког јутра долази у своју учионицу, а њена учитељица стоји за катедром, школа у Кучину наставља да живи, као доказ да је понекад довољан само један ђак да сачува читаву школу од гашења.
(ПП Медиа)
