РЕПОРТАЖА, Аутор: Б. Илић
НОВА ВАРОШ
Од првог сусрета и упознавања на једној свадби, преко свакодневних порука и двадесетак заједничких дана, до просидбе на једном од најлепших видиковаца Србије – љубавна прича Прибојца Николе и Теми из Нигерије добила је нови, посебан наставак на обронцима Златара, где су се ових дана славили љубав, породица и нови кров над породичном кућом.
Неке љубави почну сасвим неочекивано, једним погледом, осмехом или сусретом који се дуго памти. Тако је било и са Николом Виларет, родом из Прибоја, а живи у Београду, и Теми Ariyo, девојком пореклом из далеке Нигерије, која иначе живи у Калифорнији, чији је први сусрет био на свадби која их је, како се испоставило, заувек повезала.
Упознали су се на свадби Николиног брата од тетке, који се оженио девојком из Америке, иначе Темином другарицом. Међу бројним гостима, музици и весељу, њих двоје су се често погледима тражили, све док нису скупили храброст да се упознају.
Шта су тада осетили, ни данас не умеју сасвим да објасне. Кажу да је било нешто посебно, онај необичан осећај када вам је неко близак и пре него што га заиста упознате. Те вечери су разговарали, а након свадбе наставили су да се дописују. Поруке су постале свакодневне, а километри који су их делили нису успели да умање блискост која се међу њима стварала.
– Све је почело баш овако. Те вечери смо разговарали, а након свадбе наставили смо да се дописујемо. Поруке су нам постале свакодневне, а километри који су нас делили нису успели да умање блискост која се међу нама стварала – прича нам Никола.
Први сусрет у Београду потврдио оно што су већ осећали
Недуго затим, Теми је одлучила да дође у госте код Николе у Београд, баш у време Божићних празника. Тај њен корак посебно га је обрадовао. Провели су заједно двадесетак дана, довољно да се упознају у свакодневним ситуацијама, да поделе време, разговоре и тренутке који се не могу пренети порукама. Управо тада су, како кажу, схватили да су једно за друго.
– Кад се само сетим тога, као да је било баш давно, време брзо пролази, али то је био прави наш сусрет, тада смо се посебно зближили – открива Никола.
Љубав је наставила да расте, а две године након првог сусрета Никола је одлучио да направи корак који ће њихову причу заувек обележити. Протеклог викенда, на видиковцу Молитва, изнад чудесних меандра Увца, запросио је своју Теми.
На месту на којем се поглед губи у плаветнилу воде и моћним кривинама реке, међу пејзажима због којих људи долазе из свих крајева света, Теми је Николи рекла “ДА”.За Теми, која је у Србију дошла из далеке Нигерије, тај тренутак сигурно је био посебан, а за обоје успомена коју ће дуго носити са собом.
– Све је дивно, свиђа ми се Србија, пуно ми је срце што сам овде. Моја кућа је далеко, али се осећам као да сам међу мојом породицом. Ово је заиста посебан тренутак у мом животу – прича нам Теми, а преводи Никола.
И док су њих двоје славили своју љубав, на Златару се припремало још једно велико породично весеље.
НА ЗЛАТАРУ СЕ СЛАВИЛО СА ВИШЕ ПОВОДА
Никола је родом из Прибоја, али су његови породични корени везани за златарски крај. Његова мајка потиче из села Мишевићи, где се, у дворишту породичне куће својих предака Прелића, одлучила да сагради дом. Заједно са својим супругом, а уз подршку својих најмилијих, главни радови на кући урађени су током лета, а ових дана подигли су “рогове” и прекрили кућу.То је био повод, као што је обичај у Србији, да се окупи родбина и пријатељи и слављем обележе изградњу дома.
Све то уз музику и шатор у дворишту наздрављало се новом дому и онима који ће у њему живети.
Радост је била још већа јер је, после дугог чекања, асфалт ове јесени стигао и на неколико стотина метара од куће. Па су гости који су досад у овај засеок долазили прашњавим сокаком сада стигли асвалтираним путем.
Разлога за славље овај пут, кажу домаћини, заиста није недостајало.Весеље је било крај вековног огњишта Прелића, предака Николине мајке, на месту где је и она подигла свој дом. Под шатором су се окупљали родбина и пријатељи, уживало се у песми, разговорима и честиткама, а посебну пажњу привлачила је снајка Теми.
СНАЈКА ИЗ НИГЕРИЈЕ “ПОВЕЛА” УЖИЧКО КОЛО
Теми је својим осмехом, понашањем и скромношћу брзо освојила симпатије окупљених.Иако долази из земље удаљене хиљадама километара, међу новом породицом и људима златарског краја деловала је као да је ту одавно.
Није било тешко приметити колико јој пријају топлина домаћина и радост породичног славља.
Весеље је пратила музика уживо, а зачули су се и уз коло звуци фруле, инструмента који је традиционалан у овој породици.У једном тренутку, са цветом у коси, Теми је повела чувену “Ужичанку” док су јој и остали помогли и прикључили се колу.
А док се на Златару славило уз фрулу и Ужичко коло, у Николиној и Теминој причи отворило се ново поглавље живота, у будућности, открили су нам, планирају живот у Београду, а кућа на Златару ће им бити кутак за мир.
(Новости западне Србије)
