Аутор: Глас западне Србије
Док млади углавном одлазе у велике градове, двадесетогодишња Јована Рајковић из ивањичког села Дубрава, одлучила је да учини супротно, вратила се родном огњишту и посветила козарству.
У планинском селу из ког многи одлазе, Јована је одлучила да своју будућност гради тамо где су јој корени.
„Завршила сам гимназију и одлучила да останем у свом родном месту уз козарство, јер је та љубав одувек била ту. Схватила сам да нема потребе да одлазим када могу да створим леп живот овде и потрудим се да село опстане. Људи су у почетку чудно реаговали, било им је необично што млада девојка жели да остане на селу, јер мисле да је овде живот тежак. Али ја знам да није тако, мени је овде лепо“, рекла је Јована кроз осмех за ГЗС.
Њен радни дан почиње са првим свитањем. Уз понија Млађа, верног пса и стадо коза које захтева свакодневну бригу, Јована већ у раним јутарњим сатима започиње обавезе.
„Мој радни дан почиње рано. Прво пустим коке и нахраним Млађа, затим козице, а мале јариће пустим да скакућу по дворишту. Недавно сам купила и расу коза алпинка. Оне су младе и тек следеће године ће се ојарити. Уматичене су и познате по квалитету и количини млека“, објашњава ова вредна млада девојка.
Свакој кози и јарету посвећује посебну пажњу. Храни их травом са пашњака и дозива по имену, показујући колико јој значи сваки члан стада.
„У сезони муже једу жито, мешам кукуруз, јечам и овас, а свака коза може да поједе око килограм и по. Зими, када нема снега, иду на целодневну испашу, а када су у штали дајем им сено са наших ливада, пуно лековитог биља. Тако уносе исте витамине као и током летње паше. Сваку од њих сам одгајила од малих јарића, љуљала сам их у рукама и хранила. Зато су оне део моје породице. Свака има име: Милка, Златана, Бранка, Рогица, Маја и свака има свој карактер“, поносно прича Јована.
Како каже, брига о стаду не престаје ни када се дан заврши. У свему јој помаже млађа сестра Александра, која учи за ветеринара.
„Увече, када их нахраним и дам јарићима флашицу млека, обавезно их успављујем и нунам. Тада заборавим на време и све остало, па тек касније схватим да је време и ја да идем на спавање“, додаје кроз осмех.
Јована Рајковић данас је пример како се уз љубав према животињама, рад и упорност може сачувати огњиште и живот на селу.
У Дубрави код Ивањице она показује да се и уз козе и јариће може градити будућност.
